Човек – икона Божја - осми разред

 

Иконе заузимају важно место у православној хришћанској традицији и сам живот Цркве се сматра незамисливим без њих. Врло је важна улога коју иконе имају у нашим храмовима. Оне су тамо осликане са важним разлогом. Њихова сврха је естетска (да улепшава храм) али исто је тако и поучна да нас подсећају на све оне дивне светитеље који су живели пре нас. А сви смо позвани да постанемо свети.

Значење речи ИКОНА – слика, образ, представа – слика на дрвету, платну или зиду са ликом Исуса Христа, Богородице, светитеља, анђела или осликаних догађаја из Библије и историје Цркве.

 

О човеку сте до сада већ пуно тога научили из биологије, историје, књижевности и осталих предмета. Уосталом, размишљате о себи сваки дан – то вам је уједно и најважније искуство у сазнавању човека. Међутим, што више сазнајемо о човеку, као да нам увек изостане још нешто што би нам до краја расветлило тајну нашег бића. Као када идемо према хоризонту који се – како му прилазимо – непрестано удаљава. Шта нам то недостаје да бисмо до краја могли да сагледамо сопствено биће? Једна од основних истина вере је сазнање да је човек створен по слици Божјој, односно, да човек личи на Бога. Библијски текст нам предочава: „И рече Бог: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем“ (Пост. 1, 26). За хришћане ови наводи јасно указују да је без Бога немогуће разумети ко је човек.

Подобије је стање савршенства које је позван да достигне човек који је створен по лику и подобију Божјем (Пост. 1, 26), а које је изгубио падом у грех и које поново добија у Исусу Христу (Мт. 5, 48). Подобије је основно усмеравање и кретање лика ка Божјем савршенству. 

 Шта уопште значи личити на некога?

И сами знате да по нечему личите на своје родитеље или неког рођака. Чули сте већ да неко каже: „Има нос на деду, косу на маму...“ или „тврдоглава је на тату, духовит је на тетку...“ Из ових исказа видимо да можемо да личимо на некога на основу физичких обележја или по неким особинама. Човек не личи на Бога по својим очима, носу, или телу. По свим тим физичким обележјима сличнији смо животињама, зато што и ми и животиње припадамо истом свету и делимо исту природу. Бог је потпуно другачији од нас, јер је Његова природа другачија од наше. Ипак, има нешто што нас повезује са Богом и чини Њему сличним, иако смо од Њега различити по природи. То нас истовремено разликује од свих осталих бића са којима смо слични по природи. То је слобода. Иако се животиње слободно крећу по воденим и копненим пространствима, или лете, ипак нису слободне на исти начин као човек. Свака активност животиње је условљена њеним нагоном за преживљавање. Иако и човек поседује нагон за преживљавањем, он је истовремено и слободан да тим својим нагоном управља.

         Џинџер Роџерс и Кристина Агилера

Слободна воља је Божји дар човеку којим може да оплемени своје постојање. Као слободно биће човек развија: културу, уметност, науку, технику...  Међутим, слобода је човеку дата за најважнији циљ који треба да достигне: да буде у заједници са Богом, тј. да се обожи. Бог нас позива, а ми као слободна бића одговарамо на Божји позив, прихватајући или одбацујући Његов позив. Човек припада свету у коме живи по својој природи, али је уједно и слободан, по чему је сличан Богу. Зато човек заузима посебно место у свету. Човек као икона  (слика)  Божја јесте позван да свет одржава у заједници са Богом. Зато је основна делатност човека да повезује свет са Богом. Човекова намена у овом свету је да кроз своје спасење цео свет приведе Богу. Лик човечији се испуњује у подобију/обожењу и тако достиже своју пуноћу-смисао.

Задатак: Наведи пример из личног искуства који показује да је човек слободно биће.

Преузето са вероучитељ.рс