Верски живот у српској војсци На самом почетку Великог рата свештенство, парохијско, али и монашко, у највећој мери се одазвало и ставило у ратни распоред, прихвативши напоре и укључивши се у подухват читаве нације. Црква је морално потпомагала борбу, проповедајући и говорећи, понајвише кроз примере својих духовних делатника и пастира да је заштита нападнуте отаџбине света дужност која се поклапа са Божијом вољом. Брига о духовном животу војника обухватала је и њихова верска осећања и обичаје. Зато је у српској војсци постојала институција – војни свештеник. Сваки пук је имао свог свештеника, који се бринуо о верским потребама својих јединица. По прописима, свештеници нису носили оружје, а ни младићи – војници, бивши богослови, нису упућивани у борбене редове, већ су по правилу, мобилисани у болничарске јединице. Како је највећи број српских војника био православне вере, највише свештеника припадало је СПЦ. Међутим, српска војска имала је и свештеника других вера,
